ОД ЋИРИЛА ДО ОРФЕЛИНА
аутор: Стјепан Филеки

Данас са приличном тачношћу можемо утврдити време када је настало прво словенско писмо. Оно што не знамо и што је остала историјска тајна је питање — ко је заправо његов творац? Проширено је мишљење да су то св. Ћирило и Методије, међутим, за такву тврдњу нема довољно доказа. Но, њихове су заслуге и поред тога епохалне. Они су сасвим сигурно утемељивачи словенске писмености, увели су народни језик у богослужење и сасвим је извесно да су они творци првог словенског писма — глагољице.

Словенска браћа или браћа просветитељи, како их још зову, Грци су рођени у Солуну. Млађи брат Ћирило од ране младости се занимао за проблеме језика и писма. По завршетку школовања постао је свештеник, а потом и наставник у царској Магнаурској школи у Цариграду у којој је потом стекао звање филозофа. Заједно са братом Методијем био је у разним мисијама и у једној од дужих мисија у Хазарији, области између Дона и Кавказа. Ту је Ћирило упознао јеврејски и самарићански језик и писмо и проширио своје филолошко образовање. По повратку у Константинопољ браћу просветитеље чека нова мисија. Византијски цар Михајло на молбу великоморавског кнеза Растислава шаље их у Моравску да проповедају на словенском језику, тј. како пише кнез у молби византијском цару „… који би нам нашим језиком протумачили праву веру хришћанску…”. Солунска браћа која су говорила чистим словенским језиком већ су у Цариграду припремила све што ће им бити потребно за успешно обављање посла који им је био поверен. Заједно са својим помоћницима превели су на словенски језик јеванђеље, а за ту прилику је Ћирило уредио ново — прво словенско писмо.

После темељних припрема, заједно са неколико својих ученика упутише се у Моравску да, на Растислављеву молбу, почну рад на сузбијању све већег духовног утицаја немачких свештеника. До тог времена у Моравској су богослужење и црквена литература били на латинском језику. За даље успешно сузбијање немачког утицаја убрзо се показала потреба за већим бројем словенских свештеника. У намери да то реше кренуше на пут. На том путу били су се зауставили у Панонији.

Панонски краљ Коцељ схватио је значај браће просветитеља и даде им педесет својих људи да их науче словенском писму. Из Паноније, на путу ка Риму, зауставише се у Млецима. Ту их затече папин позив да дођу у Рим. Приликом доласка у Рим дочекани су са великом пажњом и на свечан начин. Примио их је папа Хадријан II и благословио њихов рад, богослужење на словенском језику и словенске црквене књиге, а тиме и прво словенско писмо.

После тога Ћирило се повукао у манастир у коме је после неколико недеља умро (869) у четрдесет другој години живота. Старији брат Методије доследно је наставио са просветитељским радом. У међувремену постао је први словенски архиепископ. После мисије у Панонији и Великој Моравској враћа се у Цариград где је са царом Василијем и патријархом цариградским начинио споразум о раду на увођењу словенског језика у богослужење балканских Словена. Убрзо после Методијеве смрти (885) ученици словенске браће одоше свако својим путем.

Неки остају у Моравској, а други одлазе на југ, на јадранско приморје. Највећи број њих одлази бугарском цару Борису који је тада столовао у Београду. Крајем IX века створена су два центра словенске писмености, у Македонији — охридски и у Бугарској — преславски. Отуда се словенска писменост проширила и на српске земље и јадранско приморје.

У Византији у време Ћирила и Методија била су у употреби два типа грчког писма: писмо великих слова (мајускула) и писмо малих слова (минускула). Ова два типа писма међусобно су била знатно различита: мајускулни по свему монументалан и строго одређен, а минускулни слободнији и динамичнији.

ГЛАГОЉИЦА

Нигде у историјским списима не стоји изричито које је писмо саставиo Ћирило, па се често помишља, с обзиром на име, да је то ћирилица. Но, није тако једноставно како на први поглед изгледа. Знамо да се у Византији у Ћирилово време писало грчким писмом. Један од често помињаних историјских извора је позната расправа Црнорисца Храбра „О писменима”. Оригинал није сачуван, али из преписа који су сачувани, а које су преписивачи често произвољно скраћивали или им понешто додавали, ипак можемо понешто сазнати. На крају расправе читамо: „Ако упиташ књижевнике грчке говорећи, ко вам је слова сачинио и Библију превео или у које време, то ретки од њих знају. Али ако упиташ словенске књижевнике говорећи, ко вам је писмена сачинио или Библију превео, то сви знају и кажу: свети Константин Филозоф, названи Ћирило, он нам слова сачини и Библију преведе и Методије брат његов, јер су још живи који су их видели… а године 6363. (тј. 863) од створења света.” Из овог цитата, који може бити веродостојан, не види се оно што је најважније: које је словенско писмо прво настало, а нити ко га је уредио. Ако претпоставимо да је глагољицу створио Ћирило у другој половини деветог века, то остаје ипак само највероватнија претпоставка, јер писаног документа о томе нема, а иначе најстарији датирани споменици су бар сто година старији.

У најстаријим рукописима изведеним глагољицом налазимо 36 слова која су идентична у свим рукописима тог времена. Осим појединачних слова нађени су и двогласници (диграме) — дифтонзи. Већина слова глагољице настала је из облика грчког минускула, а неколико их је узето из јеврејског и самарићанског. Пошто се слова глагољичког писма пишу одвојено, као јеврејска и самарићанска, како се иначе пишу мајускулна писма, то је јасно да је творац глагољице (Ћирило?) извео и један од најтежих подухвата претварања мајускуле у минускулу. Сасвим је сигурно да је састављач првог словенског писма поред позајмљених грчких и осталих споменутих слова извео нека и по својој замисли. Јер, нека слова немају никакве сличности са тада у словенском свету познатим писмима. Таква слова у новом писму су уведена за гласове из словенског језика.

Са дефинисаном глагољицом и пре тога састављеним словенским књижевним језиком почео је развој писма које убрзо почиње да добија посебна обележја везана за подручје у коме се пише, пре свега према особинама локалног говора. Споменици настали на македонском простору разликују се од оних насталих на српском, а ови од оних насталих на хрватском, чешком или бугарском простору.

Дефинитивно уобличена глагољица имала је 38 слова која су потпуно задовољавала све фонетске особине старословенског језика. За време свог трајања глагољица се развила у два специфична вида: обла или бугарска и угласта односно хрватска. Обла је била у употреби у источним крајевима словенских земаља, а угласта у Моравској и на Јадранском приморју. Код обле глагољице разликујемо и један вид високе узане глагољице. И у једном и у другом облику слова су писана и клесана небрижљиво, често произвољно, без графичког знања и естетског циља. И поред тога глагољица својим општим изгледом и великим бројем естетски занимљивих појединачних слова оставља непосредне утиске и делује својом оригиналношћу.

ЋИРИЛИЦА

Отворено је питање колико је ћирилица млађе писмо од глагољице и да ли је она друго по реду словенско писмо. Поуздано се зна да је ћирилица настала када је у богослужењу и књижевности био у употреби старословенски језик са својом глагољском азбуком, у Симеоновој Бугарској. За време Симеона Бугарска доживљава велики културни успон. Ново писмо, ћирилица, лепше и пригодније, брзо је усвојено јер је више одговарало од замршеног и тешко читљивог глагољичког писма. Ћирилица је потиснула глагољицу којом ће се још дуго, све доскора, писати, а потом и штампати у северозападним крајевима Балканског полуострва. Порекло прве ћирилице не доводи се у сумњу јер је очигледно њено грчко порекло. Многа слова преузета су у неизмењеном облику. Када је почела прерада у ћирилицу не зна се тачно, али је сасвим извесно да је то извео неко од ученика браће просветитеља. Има мишљења да је то био Климент охридски, најистакнутији ученик и сарадник браће просветитеља. Неки опет мисле да је то извео један од најспособнијих млађих ученика Ћирила и Методија, потоњи епископ преславски, а да су Климент и његов брат Наум одбили да на томе раде, због чега су, како се наводи, протерани на крај државе, у Охридски крај.

УСТАВ

Из свега што знамо можемо са сигурношћу закључити да је ћирилица настала у Симеоновој Бугарској. Њеном појавом није направљен прекид са грчким коренима, што се догодило кад се појавила глагољица. Тај први облик ћирилице настао је на основама грчког унцијала. То писмо, најчешће усправних слова (има записа у којима слова имају кос став, али то још није курзив) писано је широко подрезаним пером. Слова имају утврђену конструкцију и пажљиво су обликована. Пропорцијски однос између танког и дебелог потеза је 1:3 до 1:5. Текстови су писани in continuo, речи нису међусобно одвајане. Размак између редова је велики, већи него што је висина реда. Све наведене особине имало је прво ћириличко и главно књижно писмо устав. Откако се појавило у IX веку па до XVIII века то прво ћирилско рукописно писмо временом је мењало свој облик. Од IX па до XIV века слова су широка, већина слова има квадратне пропорције, а један број слова је симетричног облика. Од XIV века слова постепено почињу да се сужавају, те устав постаје писмо узаних слова каквим је писано све до XVIII века када престаје његова редовна употреба.

У најранијим рукописима наилазимо на три по пропорцијама различита облика устава: снажно пропорционисан, писан великим, тешким словима, средњи устав и устав писан малим — ситним словима.

Устав који се развијао између IX и XIV века насловљава се као старији устав. Онај који се развијао између XIV и XVIII века назива се млађи устав. Природом развоја устав се, трпећи утицаје, мењао тако што се нека слова јављају у више различитих облика. На овакве промене највише је утицао брзопис који је почео да се развија већ у XIII веку. Он је видно утицао на графијске промене облика уставних слова. До ових промена је дошло тако што су писари, често сасвим произвољно, у устав уносили брзописне облике. То је, додуше, природно с обзиром да су једновремено писали и једним и другим писмом. Промене претрпљују нарочито слова: „а”, „в”, „д”, „ж”, „з”, „ч” и „т”. Најчешће је то случај са словом „т” које се као троного јавља у сва три тада употребљавана писма — уставу, брзопису и полууставу. Овакве промене запажају се и у бугарским и македонским текстовима али се није радило увек о истим словима. Поред промена овакве врсте јављају се и варијанте које су писари сасвим произвољно изводили, па се рецимо слово „В” јавља у три различита облика.

МАЈУСКУЛНИ КУРЗИВ

Друго по реду рукописно писмо је мајускулни курзив који је изведен за утилитарне потребе, за свакодневно бележење, за потписе и писма. Слова су лако нагнута удесно и писана су без унапред исцртаног система. Стилске карактеристике нису постојане и када је о томе реч може се рећи да је мајускулни курзив слободна рукописна интерпретација уставног писма.

ПОЛУУСТАВ

Поред мајускулног курзива из устава је настало још једно, књижно писмо, полуустав. Разлике између устава и полуустава састоје се у следећем: извођење је слободније, слова се не придржавају строго дволинијског система, нека од њих својим продужецима пробијају основну линију. Ови продужеци лако су нагнути што представља израз склоности и способности наше руке. Све ове разлике проузроковане су потребом да се брже пише. Округли делови слова се често претварају у угласте форме, а нека слова су међусобно повезана. Наглашени продужеци чине ово писмо читљивим, па је полуустав постао и канцеларијско писмо. На његов развој свакако је имао утицај материјал на коме се писало, а то је папир, знатно јефтинији од пергамента који је до тада углавном коришћен. Нови материјал својим особинама утицао је да се разлике између дебелих и танких потеза смање, што је словима дало нови вид којим се удаљује од свог узора — устава. Слова постају једноставнија, многи детаљи су сасвим поједностављени, а велики број слова добија сасвим нов облик. На пример, слово „т” које је у уставу имало два изражена вертикална серифа на левом и десном крају горњег хоризонталног потеза мења изглед тако што ове серифе замењује са два вертикална потеза идентична са основним потезом. Оваквом променом добијена је занимљива форма „троногог” слова „т”. Неколико слова „д”, „р”, „у”, „x”, „ц” и „шта” добијају доње продужетке, а слово „ф” се распростире у сва три поља система.

У развоју полуустава запажамо три његова различита вида. У првој фази развоја, у XIV и XV веку, полуустав има много заједничког са својим узором — уставом. Овај облик се назива старији полуустав. Од XV до XVIII века развијала се једна слободнија форма — млађи полуустав.

У трећој фази, све слободнијим писањем настала је једна форма која представља прелаз у брзопис. На крају је полуустав сасвим истиснут из употребе увођењем руског грађанског писма. Но и поред тога полуустав, као и устав, и даље је остао у употреби у православној литургијској литератури.

БРЗОПИС ИЛИ СКОРОПИС

Писмо које има све карактеристике индивидуализираних облика писама и носи лични печат извођача је брзопис или скоропис. Јавља се у историји врло рано, готово у исто време кад и устав. Оно у ствари и јесте једна врста интерпретације уставног писма. То је писмо курзивног облика. како му само име каже, установљено је за брзо, економично писање. Служило је као канцеларијско писмо, њиме су вођене белешке и преписка. Преписивани су текстови из књига које су писане другим писмом, али су њиме, истина врло ретко, писане и целе књиге.

Разликује се по много чему од устава. Редови су писани ситним словима, а продужеци слова су знатно издужени, међуредни простори су велики — два и више пута већи од висине реда. Иако је брзопис врло слободно извођен он ипак има утврђене облике појединачних слова. Крајем XVII и почетком XVIII века у брзопису почињу да се јављају минускулни елементи што ће довести до појаве новог рукописног облика.

У то време наш језик и писмо су под снажним утицајем руског језика и писма. Реформом писма коју је извршио Петар Велики у Русији је уведена грађанска ћирилица која је у свему интерпретација савремене латинице тог времена. Брзопис постепено почиње да уступа пред грађанским курзивом који постаје обавезно писмо којем су у школи подучавали руски учитељи. То ново писмо је било, исто као и грађанска ћирилица, интерпретација латиничког писма, у овом случају енглеског script и француског coule — канцеларијског писма.

У нашој писмености до ових промена је дошло у првој половини XVIII века. Наш најпознатији калиграф тог времена, Захарије Стефановић Орфелин, писац и талентован гравер-бакрорезац, саставио је приручник за подучавање рукописном писању. У књизи Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (…) калиграфија, издатој 1759. године у Сремским Карловцима, Орфелин представља четири различита писма. То су два брзописа — „српски и граждански или канцељарски” и два фрактура — „церковни и канцељарски”. Прилично чудан назив „фрактур” Орфелин употребљава за штампана или типографска слова. То је на сваки начин неприличан назив јер то што он назива фрактуром нема никакве ни графијске ни морфолошке везе са готичким писмом „фрактур”.

У другој Орфелиновој књизи, издатој 1776. године у Сремским Карловцима, Новјејшија славенскија прописи… више нема брзописа. Грађанско писмо је постало опште писмо у свакодневном животу, а грађански курзив канцеларијско и школско писмо. То писмо које је касније, све до данашњих дана, било школско писмо, развијено је у једну краснописну форму која у стилу имитира латиничке форме. То је строго формализовано писмо надесно нагнутих слова која се уписују у четворолинијски систем. Пише се оштрим, по средини расеченим пером, у почетку птичијим, а касније, по проналаску литографије, металним — енглеским пером. У овом писму се сасвим јасно, обликом и функционално, разликују мала од великих слова, што раније у брзопису није било довољно дефинисано.