ALDUS MANUCIJUS
(1450–1515)

U&lc XII/4, februar 1986.
autor: Alen Hejli (Allan Haley)

preveo sa engleskog: Ilija Knežević

Ko poseduje proizvod koji je krajnji rezultat zajedničkog stvaralačkog rada – onaj čija je bila početna ideja, ili onaj koji je proizvod izneo na tržište i odredio mu cenu?

Ovo je stari problem, sa kojim se suočio i Aldus Manucijus (Aldus Manutius) u radu sa Frančeskom Grifom (Francesco Griffo da Bologna). Njih dvojica su zajedno napravili nekoliko najvažnijih i najuticajnijih projekata u oblasti tipografskog pisma. Sarađujući previše blisko i intenzivno, oni su se i svađali, da bi se najzad i razišli, baš povodom pitanja vlasništva nad krajnjim proizvodom.

KREATIVNI TIM SE RAZDVAJA

Njihov razlaz nije bio posledica sukoba ličnosti već danak ubrzanom menjanju komercijalnog okruženja. U njihovo doba tipografska industrija je prerastala iz pionirske Gutenbergove i Jensonove faze, kada je jedna osoba upravljala celim procesom projektovanja i proizvodnje tipografskog pisma, od početne ideje do štampanog proizvoda, u detaljnije razrađenu i bolje organizovanu delatnost. Organizovanija i pouzdanija industrija Garamonda i Plantina, kada je nekoliko poznatih i veštih rezača pečata zadovoljavalo potrebe postojeće klijentele, još uvek je budućnost. Aldus i Grifo su se našli između ova dva perioda, te se može pretpostaviti da je razlog njihovog razlaza bila loša organizacija posla.

Aldus je bio preduzimač; razlaz sa Grifom verovatno je bio posledica pokušaja osigura budućnost svome preduzeću. Nezgrapni sistem štamparskih prava koji je vladao u Italiji XV veka štitio je samo interese investitora, a to je uvek bio ili štampar ili izdavač. On je bio i jedno i drugo; kada je pokušao da zaštiti svoje suštinske interese pravom koje bi sprečilo imitiranje njegovih pisama, istovremeno je, verovatno nenamerno, onemogućio Grifu da prodaje svoja najbolja i najpopularnija pisma drugim štamparima. Nije ni čudo da su se svađali. Van sumnje je Grifov a kreativnost, bez koje Aldusova dostignuća ne bi stekla ni približnu važnost, ali Aldus je taj koji je stvorio okruženje koje je omogućilo Grifov rad, i uslove koji su njegove projekte pisama učinili neophodnim.

VELIKI UČENI ŠTAMPAR

Aldus je, pored Gutenberga, verovatno bio najvažniji štampar Renesanse i prvi od mnogih velikih humanista — štampara. Kao uspešni izdavač i štampar proizveo je neke od najlepših i tehnički najpreciznijih knjiga XV veka. Aldin antikva, najpopularnije pismo tog doba i model za stotine drugih projekata pisma, samo je jedan od njegovih doprinosa tipografiji. Knjiga malog formata i italik pismo takođe su njegovi izumi. Knjige su pre njega bile velikog formata, u tradiciji pisara i iluminiranih manuskripata, a italik je upotrebljavan samo u rukopisu. Malo ih je toliko i tako široko doprinelo obogaćenju našeg tipografskog nasleđa kao Aldus Manucijus.

Da bi ostvario svoje brojne zamisli, Manucijus je okupio oko sebe neke od najtalentovanijih članova evropske štamparske i izdavačke zajednice. U njegovu radionicu često je navraćao i Erazmo Roterdamski. Radnike je privlačio visokim zaradama i zanimljivim projektima. Sve je činio da bi se okružio najboljima. Zato je čudno da je pokazivao vrlo malo razumevanja za one koji su radili za njega. Retko je u beleškama pominjao svoje radnike, a ono malo što je zapisao nije bilo pohvalno. Jednom ih je pomenuo u predgovoru jedne od knjiga kao »proklete odbegle robove« , a na drugom mestu se požalio: »moji unajmljeni ljudi i radnici zaverili su se protiv mene u mojoj kući … ali uz Božju pomoć tako sam ih sredio da su temeljito zažalili zbog svoje izdaje.« Da li uz pomoć »Boga« ili jednog od svojih glavnih partnera, duždovog rođaka, zabeleženo je da je Aldus surovo i bez griže savesti postupao sa onima koji bi mu stali na put. Kažu da je u stvarima od ličnog ili poslovnog interesa bio sposoban za veliku bezosećajnost i pakost.

PRONALAZAK MALE KNJIGE

Mnogi istoričari nam prenose da je Aldus prvi izumeo knjigu malog formata. Nije. Neki kažu da je on izdavao publikacije malog formata da bi učene tekstove približio masama. Oni takođe greše. Aldus nije bio altruista, već poslovni čovek pokretan više pragmatičnim nego čovekoljubivim interesima.

Bilo je malih knjiga i pre Aldusa, ali najveći deo štampanog materijala bio je velikih dimenzija, namenjen bibliotekama, stalcima za knjige i čitanju naglas. Kada je Aldus počeo sa radom štamparska industrija bila je mlađa od pedeset godina i još uvek okovana tradicijom pisara i rukom pisanih knjiga. Male knjige, ili oktavi (pravljene od tabaka tri puta presavijenog, koji je činio osam listova ili šesnaest strana, veličine oko 15.5 – 22.5 cm) izdavane su i pre njega. Već 1470, preko 30 godina pre Aldusovog prvog izdanja, Jenson je štampao neke verske tekstove u malom formatu. Bilo je i drugih takvih izdanja, ali sve te rane radove jedan važan detalj razdvaja od Aldusovih izdanja malog formata: sva ta izdanja bila su religiozne sadržine. Smatralo se da je molitva jedina prilika koja bi pojedinca mogla navesti da nosi knjigu sa sobom. Od učenog čoveka se očekivalo da čita iz velike knjige stojeći ispred stalka. Aldusova originalnost leži u tome da je ono što je smatrano specijalizovanom knjigom primenio na novo i šire polje. On je bio trgovac, a ne dobrotvor.

Postoji priča o tome kako je Aldus smislio malu knjigu za one koji ranije nisu mogli sebi da priušte čitanje. Kaže se da su njegove male knjige bile jeftinije u proizvodnji, pa samim tim i za kupca. On nikada nije izjavio kako su njegove knjige jeftine. Mnogo puta je rekao kako su lepe, tehnički savršene i da su zgodne — ali nikada da su jeftine ili da su namenjene masovnoj publici.

Radio je za bogate i uspešne. Njegovi su oktavi bili namenjeni uspešnim poslovnim ljudima. Stvorio je male knjige za svetovne intelektualce renesansne Evrope: za ljude koji su punili rastući broj univerziteta da bi se pripremili za posao vladinih činovnika i službenika. To su bili ljudi »obrazovne revolucije« u Evropi XVI veka.

Mada Aldusove male knjige nisu bile zamišljene i napravljene da prošire znanje masa, svakako su uticale na značajni razvoj emancipacije učenja. Bajka o »knjizi za svakoga« može biti neistinita, ali činjenice o važnosti, vrednosti i uticaju njegovih malih knjiga opstaju. Mogli bismo i samo zbog toga poštovati Aldusa Manucijusa. Približio je čitanje i učenje ljudima. Napravio je preteču ličnih knjiga visokog kvaliteta, i tekstove koji su se mogli nositi, a nije im nedostajalo ništa od lepote ili kvaliteta većih, bibliotečkih izdanja.

PRVI ŠTAMPANI ITALIK

U direktnoj vezi sa tipografskom bajkom o izumu male knjige nalazi se i mit o tome kako je Aldus izumeo italik pismo. Postoji priča o tome kako je platio Grifu da razvije kurzivno tipografsko pismo koje bi uštedelo prostor u njegovim malim knjigama. Navodno mu je bio cilj da smanji troškove za papir i na taj način i cenu publikacije. Tada je, kao i danas, papir bio skup, ali ušteda papira nije bila cilj Aldusovog uvođenja kurziva u štampu.

Štampari ranog XVI veka govorili su o »pisanju« složene strane, kao da se radilo o pismu prijatelju. Kako ova, po današnjim standardima neuobičajena, terminologija govori, štampani slog je obezbeđivao mnogo tešnju vezu između štampara i čitaoca nego što je to danas slučaj. Pojedini stilovi pisma čuvani su za posebne grupe čitalaca. Aldus nije toliko težio da uštedi prostor koliko je želeo da privuče učene i bogate svetske ljude.

Italik pismo razvijeno je iz popularnog rukopisa učenih ljudi. Njegov trag može se slediti unazad do Nikola Nikolija (Niccolo da Niccoli), italijanskog sholastika iz ranog XV veka. Nikoli je počeo da naginje slova i dodaje im ukrase kada je »…želeo da piše na način brži i opušteniji nego obično…« Do sredine veka drugi humanisti su počeli da oponašaju njegov rukopis, a do kraja XV veka italik je postao zvanično pismo učenih ljudi i profesionalnih pisara južne Italije. Čak je nazvan kančelareska (cancellaresca) zbog količine posla koji je obavljan ovim rukopisom u državnim kancelarijama.

Kurzivni stil pisanja razvili su isti humanisti i obrazovani zvaničnici kojima je Manucijus namenio svoje knjige. Prilagođavajući ovo pismo štampi, on i Grifo učinili su knjige bliskijim publici za koju su ih stvarali. Danas bismo to nazvali kreativni marketing. Značajno je da je Aldus uzeo pomalo ekskluzivan stil rukopisa i transformisao ga u slog koji će biti privlačan za sve veću i nestrpljiviju publiku.

ZAŠTITA INVESTICIJE

Kao i svaki mudar poslovni čovek, Aldus je bio svestan potencijalne vrednosti svoga proizvoda. Da bi sebi obezbedio ekskluzivno pravo na njegovu upotrebu tražio je, prvo poznato, zaštićeno pravo na celo pismo. To je bilo stvaranje nove oblasti; ranije su samo pojedini naslovi bili zaštićeni, ali Aldus je imao prijatelje na visokim položajima. Venecijanski Senat je 1502. godine zagarantovao njegovom italiku zvaničnu zaštitu. Nezadovoljan, Aldus je tražio dodatnu i, kako je verovao, maksimalnu zaštitu od krađe. Čak je uspeo da zaštiti svoje pismo Papskim dekretom. Postao je jedan od najbolje zaštićenih izdavača i proizvođača pisma toga vremena, verovatno i svih vremena.

Nažalost, to je bilo od male koristi. Njegovi italici bili su skoro odmah kopirani. Prvo je to učinio Grifo, smatrajući da je, najzad, to njegovo delo; zatim su to učinili savremeni italijanski i francuski štampari. Italijani su ga zvali »aldino«, bar na taj način se odužujući izumitelju. Drugi su ga nazvali po zemlji porekla – italik. Gde god je mogao Aldus se borio protiv onih koji su kopirali njegove nacrte; protiv nekih zakonskim putem, protiv drugih grubom, agresivnom poslovnom taktikom.

U oba slučaja bio je brz i nemilosrdan. Na svoju nesreću, uglavnom bez uspeha. Njegovi italici postali su uzor za generacije kurzivnih oblika. Dao je tipografskoj zajednici jedno od najvažnijih i najlepših izražajnih sredstava, mada ne baš svojevoljno.

Interesantno je da pored sve brige za zaštitu italika nikada nije pokušao da zaštiti ni jednu antikvu. Nedostatak reklamiranja knjiga štampanih antikvom mogao bi nas navesti na pomisao da on za nju nije mnogo ni mario.

Možda je objašnjenje u podatku da je, sem nekoliko izuzetaka, i Italiji XVI veka malo važnih radova štampano antikvom. Većina učenih knjiga štampana je na grčkom. Manucijus je bio ponosan na svoje grčko pismo i pomno je pazio na njega.

Retko je upotrebljavao svoje antikve, a i onda samo za dela koja su sponzorisali bogati klijenti ili akademski prijatelji. Mnoge njegove antikve su zbog toga bile smatrane skromno oblikovanim. Sve sem jedne.

Februara 1496. Aldus je izdao jedan esej italijanskog sholastika Pjetra Bemba (Pietro Bembo). Slog upotrebljen za ovo izdanje postao je preko noći popularan, i tako čuven da je uticao na oblikovanje tipografskih pisama u sledećim generacijama. Potomstvo će ceniti Bembo antikvu kao Aldusovo i Grifovo remek delo.

PREKRETNICA U OBLIKOVANJU PISMA

Forma je bila lakša i harmoničnija u težinama nego ranije antikve, čineći složeni tekst privlačnijim i lakšim za čitanje. Osnovni komplet je tri godine kasnije dopunjen dodavanjem odgovarajućih verzalnih slova (Bembo antikva je prvobitno napravljena samo u kurentu, dok su verzali uzimani iz drugog sanduka). Verzali nisu bili iste visine kao gornji nastavci u kurentu i izvrsno su se uklapali sa njim. Bembo ima naglašeniji kontrast u težinama poteza nego ranije antikve; ujednačeniji je u boji a serifi su lakši i delikatniji. Aldusov i Grifov originalni Bembo počinje da liči na antikve koje danas upotrebljavamo.

Ovo pismo, koje je skromno predstavljeno u publikaciji od 60 strana, kao usluga prijatelju, i koje je steklo znatnu popularnost u Italiji, ubrzo je našlo put do Francuske. Zapazio ga je Garamond, čuveni francuski slovolivac; verovatno se kroz njegove napore da ga kopira proširio na Nemačku, Holandiju i ostatak Evrope. Aldin antikva će ostati izvorište novih oblika tipografskih pisama stotinama godina.

PRAVA RENESANSNA LIČNOST

Aldus Manucijus se posvetio štamparstvu prilično kasno — posle svoje četrdesete godine. O njemu ima malo podataka u istorijskoj literaturi, sem u knjigama koje se bave baš Venecijom i Italijom XV i XVI veka. Ipak, vlada mišljenje da bi bez njega, ili nekoga poput njega, renesansa u Italiji i Evropi bila sporija. On je predao klasike u ruke nove srednje klase koja se obogatila i tražila iste privilegije i kulturne prilike kakve je posedovalo plemstvo. Izdao je preko 1200 naslova od kojih neki i danas postoje.

Kad biste mogli da ga pitate, on bi vam rekao da je izdavanje grčkih klasika njegovo najvažnije dostignuće. Preko 90% njegovih izdanja bilo je posvećeno ovoj oblasti. Priča se da je čak zabranjivao u radionici bilo koji jezik osim grčkog tokom rada da bi što potpunije stvorio klasičnu atmosferu. Međutim, njegovi doprinosi nasleđu štampe i tipografije daleko prevazilaze objavljivanje grčkih tekstova.

Aldusova antikva, koja je inspirisala rad Garamonda i mnogih drugih tipografa, mora biti zabeležena kao kamen međaš među tipografskim dostignućima. Malo je projekata pisma imalo tako temeljit i dugotrajan uticaj na kasnije napore u oblikovanju tipografskih pisama. Aldin italik je postao uzor za većinu italika koji su sledili. Kada se prvi put pojavio naišao je na skoro trenutni uspeh. Istina, njegovo stvaranje bilo je motivisano više poslovnim nego čovekoljubivim razlozima, ali krajnji proizvod je premašio sve ranije napravljene kurzive i doneo važno i vredno sredstvo za tipografsku komunikaciju.

ISTINSKI DOPRINOS

Aldus zauzima istaknuto mesto zastupnika obrazovanja i katalizatora društvenog napretka. Iako njegove knjige nisu bile proizvedene kao pristupačna izdanja namenjena manje bogatim čitaocima, njegova odluka da uđe u posao štampara i izdavača napuštajući siguran i udoban život dobro obezbeđenog učenjaka svakako je proistekla iz namere da se obrazovanje i učenje približi široj publici. Njegov rad omogućio je da budući studenti ne zavise od rukopisa i biblioteka bogataša. Zahvaljujući Aldusovom radu ta zavisnost postala je prošlost. Obrazovanje je postalo dostupnije pojedincima. Pre Aldusa učenici su se okupljali oko „učitelja” koji su im naglas čitali rukopise i velike skupe knjige. Aldusova ostavština omogućila je studentima da se udubljuju u sopstvene knjige ili da odlaze u biblioteke koristeći prednosti velike količine knjiga i da na sopstveni način tumače ono što čitaju.

Aldus Manucijus je umro 1515. u 65. godini. Kažu da je ležeći na odru bio okružen svojim dragocenim knjigama.