РАСКОШНО БЕОГРАДСКО ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ
Политика, август 2002.
аутор: Катарина Мано-Зиси


Прва књига у Београду штампана је тачно пре 450 година, и представља својеврсни споменик српске културе и писмености.

Месеца августа 2002. године навршава се равно 450 година од штампања прве књиге у Београду, репрезентативног Четворојеванђеља завршеног 4. августа (17. по новом календару) 1552. године. Ово је, свакако, велики јубилеј београдске штампе али исто тако и значајан датум културне историје града. По месту свога настанка, књига позната и као Београдско четворојеванђеље, својом старином, садржином текста, језиком, типографским и естетским особеностима заправо је својеврсни споменик српске културе и писмености.

Из речитог поговора на крају књиге сазнаје се да је штампарију основао кнез Радиша Дмитровић, који је набавио опрему и излио слова, али и да га је у току ових припрема изненада задесила смрт. Посао је наставио Дубровчанин Тројан Гундулић преневши штампарију у свој београдски дом и о своме трошку завршио књигу. Припрему и руковођење штампања поверио је јеромонаху Мардарију из манастира Мркшине цркве. Назначено је и да је књига настала у време великог турског владара, амурата султана Сулејмана, и да је завршена 4. августа 1552. године у Београду.


Дубровчани у Београду

О покретачу београдске штампарије Радиши Дмитровићу сазнања су оскудна. Изгледа да је био у родбинској вези са једном трговачком породицом Дубровчана, насељених у Београду. O Тројану Гундулићу, дубровачком грађанину, занатлији и трговцу у Београду зна се много више. Захваљујући архивским документима могуће је саставити скоро читаву његову биографију. Тројан је једно од ванбрачне деце Федерика, Џивовог Гундулића, дубровачког племића и Томуше, пучанке, вероватно служавке у његовој кући. Иако званично признат од свога оца, он ипак није стекао и племићку титулу. Тројан је у Дубровнику завршио берберски занат. Овим занатом, извесно је, бавио се и у Београду. У једном од пописа његове заоставштине наведен је берберски алат, затечен у његовој радњи. У Београду се, поред овога, можда више и успешније бавио трговачким пословима што му је омогућило да се прихвати финансирања штампања књиге. Као и већина Дубровчана, пословних људи, насељених стално или привремено у Београду, био је становник дубровачке колоније, једне од најстаријих и најбоље организованих колонија још од времена деспота Стефана Лазаревића (1404–1427), када је нова престоница српске државе постала транзитни град у којем се развила жива трговина најразличитијом робом. Када је касније Београд пао под турску власт, захваљујући повластицама добијеним од султана којима је била заштићена њихова трговина, колонија је око средине XVI века процветала.

У то време Београд је већ умногоме попримио оријентални карактер. Османско царство на врхунцу своје моћи предузимало је општу исламизацију што је највише погодило домаће, српско становништво.

У таквој атмосфери општег метежа и промета, различитих верских, националних и трговачких интереса, Дубровчани су у својој београдској насеобини живели заштићеније од осталих становника захваљујући свом организованом управном и правном животу у колонији. Она се налазила у трговачком средишту града, у предграђу које се спуштало према Дунаву. Биће да је Тројан Гундулић као имућан грађанин, био власник једне такве добро опремљене куће са пословним просторијама где је сместио штампарију када ју је преузео после смрти Радише Дмитровића. Приликом пописа ствари после његове смрти, поред скуцоценог намештаја и покућства, наводи се и 121 штампана књига, од којих је 59 примерака означено као српска јеванђеља. То је свакако био део тиража управо Четворојеванђеља изашлог из његове штампарије 1552. године.


Орнаменти и заставице

Када се упустио у издавачки подухват, Тројан Гундулић је обезбедио искусног зналца књиге и вештине штампања. Био је то јеромонах Мардарије. Према подацима које је забележио о себи у поговорима својих књига (осим Београдског, у Мркшиној цркви штампао је још једно Четворојеванђеље 1562. и Цветни триод 1566), био је „отачаством од реке Дрине” а припадао је братству манастира Мркшине цркве која се налазила у подножју Црне Горе. Локација овога данас ишчезлог манастира није са сигурношћу утврђена а о његовом постојању сведоче само Мардаријеве књиге.

Не зна се где је јеромонах Мардарије овладао штампарском вештином, али је неспорно, баш на примеру Београдског четворојеванђеља, да је био добро упућен у све процесе штампања књиге. Колико је до сада познато, то је његова прва књига и она је његов најбољи рад у техничком и естетском погледу. Он је руководио целокупним послом штампања. Обављао је редакцијске послове око избора и припреме текстова за штампу према рукописним књигама, а потом одлучивао о техничком и уметничком обликовању, избору предложака за орнаментику заставица и иницијала. То је подразумевало одређено образовање, познавање црквених текстова, граматике и правописа, које је имао сваки писар-калиграф. Техничке послове, као што су резање слова према предлошцима, ливење, слагање, рад за пресом, обављали су други радници, а њих је морало бити више. Ова жива радионица испунила је Гундулићеву кућу све до тога 4. августа 1552. године, када су Београд и српска историја књиге постали богатији за једно раскошно издање. Четворојеванђеље је рађено са амбицијом да буде репрезентативно како и доликује по традицији једне од најзначајнијих хришћанских књига. Штампано је на српско-словенском књижевном језику. Крупна слова, рађена према добром калиграфском предлошку, доприносе свечаном слогу. Технички дотерана, чистог реза, ова слова нису збијено слагана, тако да се добио читак и прегледан текст.

Јеромонах Мардарије је посебну пажњу посветио обликовању књиге. Орнаментални мотиви и типови заставица испред почетака сваког од четири јеванђеља и велики лепи иницијали у црвеној и црној боји којим је издашно украшена ова књига различитих су стилских опредељења, од ренесансних, јужнословенских до оријенталних, чији су се узори преносили из једне српске штампарије у другу. Смењивање црвене и црне боје штампаног текста, зналачки гравиране заставице и двобојни иницијали, пропорционално распоређени у целој књизи, допринели су складном и естетском визуелном утиску, због чега, између осталог, Београдско четворојеванђеље спада у најбоља остварења старог српског штампарства. Вредност ове књиге утолико је већа и значајнија ако се има у виду да је требало да протекне читавих 280 година да би се тек у ослобођеној Кнежевини Србији поново у Београду штампале књиге, када су Срби то право добили хатишерифом 1830. године.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Захваљујемо се Народној библиотеци Србије која нам је омогућила репродуковање страница фототипског издања Београдског четворојеванђеља.